INTERVJU - Ana Antonijević: Sa 14 u prvom timu, sa 15 Liga šampiona, igrala 22 godine... Zaista je mnogo

Dizača reprezentativnog kalibra u Srbiji - bilo u ženskoj ili u muškoj konkurenciji - preteško je pronaći. Kao da se kriju po skrivenim mestima, tajnim prolazima, mističnim ulicama... Možda su za to "krivi" Nikola Grbić i Maja Ognjenović, jer su postavili previsoke standarde, pa se posle njih traže neka čuda od dece - takvih za sada nema na vidiku, a možda je jednostavno u pitanju samo nedostatak potencijala.

Malo je igrača koji su u ovom veku na toj odgovornoj poziciji zaslužili da budu deo srpskog nacionalnog tima. Na kratkom spisku nalazi se i jedna odbojkašica koja nije ostavila dubok trag, ali će se njeno ime i prezime uvek pamtiti. Reč je o Ani Antonijević (36).

Rođenoj Užičanki se neke kockice prosto nisu slagale kako je želela ili kako se očekivalo. Teže povrede, optužba za doping posle konzumiranje mesa u Kini, ogromna konkurencija... U nekom drugom svetu ne bi ostala samo na zlatnoj evropskoj medalji iz 2011. nego bi reprezentativna kolekcija sa najvećih takmičenja bila mnogo veća. Ali, tako je kako je.

Ana će se uvek pominjati kao veliko ima srpske odbojke. Jedno od poslednjih koje se pamti iz čuvenih generacija Zvezde, Jedinstva i Poštara.

Od ove sezone Antonijevićeve nema na terenu. Trenutno je u Istanbulu, uživa u porodičnom životu i odbrojava dane do porođaja. Nije još zvanično izgovorila da je karijera završena, ali je milimetrima blizu takve odluke.

"Uvek sam se vodila onim - nikad ne reci nikad... Pa tako i sada ne bih da kažem da je konačno. Ali, stvarno se trudim da izađem iz našeg profesionalnog života i uđem u normalni. U drugom stanju sam, pa je logično da u tom smeru razmišljam. Za kasnije još nemam planove", ispričala je Ana Antonijević na početku razgovora za Mozzart Sport. "Blizu sam da presečem. Imam 36 godina, ako bih se vratila posle rođenja deteta to bi bilo 37. Već mi je fizički postalo naporno, osetila sam da ne mogu da dajem više 100 odsto na terenu - onda se nerviram iz te nemoći... Tako da mislim da je to to".

Ukoliko dođe do potvrde odluke, ostaće Železničar upisan kao poslednja stanica u karijeri.

"To je bila moja želja. uvek sam znala da ću se vratiti u Srbiju i da ću završiti tamo gde sam počela. Nisam imala u glavi gde tačno, stigao je poziv iz Lajkovca i verovatno je to mesto gde je stavljena tačka... Posle odigrane sezone u Italiji i Rumuniji, želela sam da dođem svega zbog privatnog života, da provedem više vremena sa dečkom. Dve godine sam odigrala tu, stvarno mi je bilo super. Žao mi je samo što sa Železničarem nisam osvojila titulu i što se tako završila ta epizoda".

Generalno može da kaže da je zadovoljna i da kod nje nema ni trunke kajanja zbog dolaska u Lajkovac i povratka u srpsku odbojku.

"Bilo mi je neobično, jer sam navikla ceo život da u klubovima budem među najmlađima, a ovde sam odjednom postala najstarija... Stvarno je bilo lepo. Drago mi je što sam videla da ima mnogo perspektivnih mladih igračica... Između ostalog Uzelac, koja je pokazala da je stvarno veliki talenat".

Trofeji su tamo gde je Ana Antonijević

INTERVJU – Život Anje Pešić je mnogo haotičniji nego onaj Anje Spasojević

Dobila je Aleksandra veliku priliku u reprezentaciji tokom leta, selektor Gvideti je odlučio da je odmah baci u vatru.

"Pa, očekivala sam da tako bude. Pokazala mi je za dve godine da je veliki profesionalac. Dolazila je da radi i pre treninga, ostajala je i posle. Naporno je trenirala sa Banetom Kovačevićem i videla se velika želja kod nje da uspe. Sve to joj se isplatilo. U reprezentaciji se videlo da može da se bori i sa iskusnijima od sebe".

Veću pažnju bi u Lajkovcu skrenula i Vanja Ivanović da se nije povredila...

"Nažalost, desila se ta teža povreda. Ne znam kako će uticati dalje na njen rad. Taman je bila u usponu - prekinut je razvoj kad je trebalo najviše da napreduje. Iskreno se nadam da će se izboriti sa tim. Nije lako, znam iz iskustva, ali glava je najbitnija. Mora da je namesti za tako nešto, pa tek onda dolazi na red rad na telu".

Ana sa saigračicama u Železničaru (MN Press)

I Vanja i Aleksandra, a i ostale mlade odbojkašice Železničara, imale su lepu priliku da nauče mnogo toga od Ane... Baš kao što su one prve ozbiljne korake pravile sada u Lajkovcu, tako je ona nekada u užičkom Jedinstvu. Njen matični klub nedavno je proslavio 55 godina postojanja.

"Nisam bila na proslavi i baš mi je žao zbog toga. Dobila sam poziv, javila sam im da sam u Istabulu i naravno čestitala rođendan. Stvarno se nadam da će Vesna (prim. aut. Čitaković Đurišić) uspeti sve to da izgura. Svi želimo da se vrati u najviši rang, gde je nekada klub i bio".

Uspomena iz tog najranijeg perioda i dalje se Ana vrlo rado seti.

"Jedinstvo je imalo veliki uticaj na moju karijeru, ti počeci se nikad ne zaboravljaju. I pored talenta i rada, svesna sam da sam imala sreću što sam bila u takvoj generaciji i što sam trenirala u takvom gradu, koji je živeo za sport. Pritom sam pored sebe imala vrhunskog stručnjaka kakav je Darko Zakoč. Desilo se da zaigram vrlo brzo, već sa 14 godina sam dobila priliku u prvom timu. Iz sadašnjeg ugla deluje prerano. Kada sa 15 godina igraš Ligu šampiona ti i ne znaš koja je zapravo veličina tog takmičenja. Uprava kluba je zajedno sa Darkom rizikovala, ali kasnije se pokazalo da se isplatilo što su me tako mladu pustili da igram prvog dizača".

Zvezda VS Jedinstvo - rivalstvo kakvog više nema: Sećate li se kako je to izgledalo pre dve decenije?

Sada ima 36 godina, a može da se pohvali sa profesionalnom karijerom dužom od dve decenije...

"Kad pomislim da sam igrala odbojku kao seniorka 22 godine, zaista je mnogo. Moram da kažem da je porodica bila stub moje karijere. Bez njih ništa ne bih uspela... Oni su mi bili ogroman vetar u leđa, a ujedno i najveći kritičari".

U dresu Poštara (MN Press)

Podrška najbližih joj je bila veoma važna i kada je prvi put odlučila da ode preko granice i pojača Volero.

"Bilo mi je bitno samo da odem u tom momentu, ne znam zašto. Potpisala sam četvorogodišnji ugovor sa klubom iz Ciriha, a imala sam veliku sreću što je tada u Voleru bila Amerikanka Robin - jedan od najboljih dizača na svetu. Mnogo sam naučila samo gledajući i trenirajući sa njom".

Već posle jedne sezone ponovo je bila u Srbiji.

"Došla sam u Poštar jer mi je u tom trenutku bilo važno da igram. Između ostalog izabrala sam taj klub i zbog Zakoča. Znala sam da ću sa njim mnogo raditi, da će mi to pomoći da se vratim na željeni nivo. Stvarno mora da se igra da bi se ostvario neki kontinutitet. Ekipa je bila super, igrali smo Ligu šampiona, pravile uspehe...".

MENE SU KLUBOVI "PRODAVALI", A NE REPREZENTACIJA KAO VEĆINU IGRAČICA

Tokom narednih godine je nosila u više navrata dres Volera, a uz to je branila boje i Albe Blaž, Kana, Fenerbahčea, Kazalmađorea... U Srbiji, Švajcarskoj, Francuskoj i Rumuniji je dobro napunila vitrine, trofeji su se samo nizali.

"Zapravo ja sam imala sa Volerom ugovor, pa sam na primer u Kanu jednu sezonu bila kao pozajmljen igrač. Sve saradnje su bile sklopljene zahvaljujući mom menadžeru Bojanu Šimurini. Uvek je znao da izabere pravo mesto za mene. Moram da mu budem zahvalna jer nije jednostavno nečiju karijeru uspešno voditi 20 godina".

Izbor menadžerske agencije za sportiste može da bude od velikog značaja.

"U mom slučaju je bilo vrlo bitno jer su mene klubovi "prodavali" mnogo više nego reprezentacija. Većina igračica se pokaže kroz nacionalni tim, jer tu može da vas vidi šira javnost, onda imate više mogućnosti. Kod mene nije bilo tako, pa moram da kažem da je agencija u velikoj meri zaslužna za moju karijeru".

Blistavih 12 godina Milene Rašić u najdražem dresu: Srce mi je puno, ništa ne bih menjala!

U bliskoj prošlosti Fenerbahče zvuči kao najzvučnije ime, ali veoma moćan sastav imao je i Kan u vreme kad je tu bila Ana.

"Pet godina sam provela u Kanu, tamo sam napravila možda i najveći rezultat u karijeri. Igrala sam finale Lige šampiona, dva puta još sam bila na Fajnal-foru, pet godina smo konstantno osvajali domaće prvenstvo... Mnogo lepih trenutaka sam tamo doživela. Sjajan trener Jan Fang, jedna od saigračica Viktorija Rava - od koje sam mnogo naučila. Ona je pravi profesionalac, dobar čovek... Značilo mi je i što je Milena Rašić četiri godine bila sa mnom. Stvarno prelepe uspomene imam, divno mesto, sjajni rezultati".

Ana Antonijević, Sanja Malagurski i Stefana Veljković-Lisinac (MN Press)

U Istanbulu je prvi put živela tokom 2018. i 2019. godine.

"Velika stvar je za mene bila dolazak u Fener. Nažalost nisam tu uspela da dođem do trofeja, izmakao nam je... Posle sam imala želju da se oprobam u italijanskoj ligi. Mislim da je to san svakog ko se bavi odbojkom. Super je bilo, samo što je korona sve zaustavila i poremetila. Nekako je zbog toga ostao gorak ukus, ali drago mi je što sam probala i videla kako je tamo. Kad podvučem crtu mogu stvarno da budem zadovoljna. U većini klubova sam nešto osvojila, pamtim lepe trenutke... Ništa ne bih menjala, opet bih išla istim putem".

U klubovima je sve išlo po planu, a u reprezentaciji baš i ne...

"Pa tako nekako... Sve je krenulo super, igrala sam za mlađe kategorije, pravile smo velike uspehe. Posle u seniorskom timu kao najlepši trenutak pamtim osvajanje EP u Beogradu 2011. godine. Bilo je to prvo osvojeno evropsko zlato za Srbiju, drago mi je što sam učestvovala u toj priči. Lepa emocija, slavlje u Beogradu, pamtiću sve to na neki poseban način uvek. Igrala sam još takmičenja kao što su Evropska liga ili Gran Pri, osvajala medalje i tu, ali nije sve bilo kako sam želela. Dve teške povrede, ona situacija sa dopingom... Sve me snašlo što druge nije".

TEŠKO MI JE PALA OPTUŽBA ZA DOPING, PRETILI SU SUSPENZIJOM OD DVE DO ČETIRI GODINE

Ranije Ana nije želela detaljnije da priča o toj čuvenoj "doping aferi" iz 2017. godine, kada nije otišla na EP, ali sad je pojasnila kako je sve izgledalo iz njenog ugla.

"Svima je jasno bilo šta se tu izdešavalo... Znali su i u našem Savezu, a i u Italijanskoj federaciiji, da ništa nedozvoljeno nije konzumirano. Na kraju se ispostavilo da je takav rezultat stigao Sili i meni zbog mesa u Kini. Pretili su suspenzijom od dve do četiri godine".

Bio je to važan trenutak u njenoj karijeri, bila je spremna da preuzme bitnu ulogu u nacionalnom timu, jer Maja te godine nije igrala...

"Teško mi je palo. U tom trenutku si u iskušenju i ne znaš da li ćeš nastaviti karijeru. Slično je razmišljanje i posle povrede, samo što tada možeš sam da utičeš na tu odluku, a ovde nisi mogao ništa... Oni su nezavisna organizacija, šta kažu - tako je, niko ne može da ima uticaj bilo kakav. Nisam kasnije ni pitala čija je greška bila. Bilo mi je bitno samo da igram tokom te sezone i da nastavim karijeru. Bila sam u kontaktu i sa Silom, onda je bila u identičnoj situaciji".

INTERVJU – Ljiljana Ranković o košmaru svakog sportiste: Suština je da posle svega ustaneš, dišeš, voliš...

Posle mesec dana sve se razrešilo.

"Oni su na kraju poništili sve to i navodno nikom ništa. Odjednom. Preko noći... Finale EP je bilo u nedelju, a u ponedeljak je stigao dopis da smo oslobođene i da je sve OK. Van pameti. To su neke stvari koje su stvarno ružne i ne želim da ih se sećam. Sve što sam doživela jeste me ojačalo, ali baš je bez veze kada nisi kriv, a dogoditi se nešto ovako. Potpuno si čist i teško prihvataš ovakve situacije. Eto, nekako mi se nije dalo".

SA MAJOM UVEK ZDRAVA KONKURENCIJA, ONA JE PRE SVEGA DOBAR ČOVEK

Nije je baš sreća pogledala ni kad je konkurencija u pitanju. Rođena je u eri Maje Ognjenović, pa i da su je te stvari van terena zaobišle, ne zna koliku bi minutažu izborila...

"Sa Majom je stvarno uvek bila zdrava konkurencija. Meni je bila velika čast što sam deo te generacije... Nikada ništa negativno nisam pomislila kad je borba za poziciju u pitanju. Maja je pre svega dobar čovek, a onda i vrhunski dizač. Uvek je zasluženo bila tu gde jeste, tu nema nikakve dileme. Bilo mi je zadovoljstvo sa njom da igram u reprezentaciji".

Već godinama se nacionalni tim oslanja na Maju i Bojanu Drču kad je organizacija u pitanju... Međutim, u javnosti provejava briga kad se priča o naslednicama.

"Već sam pominjala u jednom intervjuu da se meni sviđa Ana Jakšić. Mislim, naravno da je teško zameniti sadašnja dva dizača. Na tom nivou igrati i toliko dugo - stvarno je neverovatno. Ne očekujem da će Slađa biti Bojana, ili da će Ana igrati kao Maja, ali nema brige... Stvarno se nadam da će moći da se izbore i da će izneti sav teret koji ih čeka u narednim godinama".

Na postolju u Beogradu 2011.

I u muškoj konkurenciji se već godinama traži naslednik Nikole Grbića. Posle takvog čarobnjaka ispada da niko nije dovoljno dobar...

"Grbić je za mene broj jedan i uvek će ostati. I dalje čekamo da se novi Nikola pojavi", podvukla je za kraj razgovora Ana Antonijević.

PIŠE: Miljana ROGAČ